Jedan prijatan razgovor u policiji
Jebe me ovo vreme. Do pre samo deset dana je bilo leto, a onda smo odmah uleteli u zimu. Kako čovek da ne bude sjeban i depresivan?
Na raskrsnici kod Američkog kulturnog centra, baš ko za inat tamo gde uvek ima najviše murije, orangutana i dobermana, dok sam čekala da pređem ulicu, nesvesno sam izvadila ruku iz džepa i počešala se po nosu.
Psi su odmah zalajali i dva orangutana su me odmah opkolila i gurnuli mi pneumatski blender u bubreg. Pravo u policiju u Nataše Kandić.
Kod inspektora Aligrudića, ni manje ni više. Sjebala sam se totalno. Otkako je SPS ponovo preuzeo policiju, represija je normalno sve veća i gde baš sad da se počešem po nosu?! Koja sam seljanka, sad ima da me izmaltretiraju ko malo dete.
- Leposava Crvić? - pita Voja Aligrudić ko da ne zna. A pored njega sede još dvojica kretena i svi gledaju u ekran pjutera.
- Da.
Smeškaju se.
- Znači, Divna Peškir, a?
Prc u isprdak! Kako znaju? To je naša dilerka kajmaka. Na koju foru znaju za nju kad uvek menjamo i vreme i mesto sastanka, a dogovaramo se isključivo šifrovano preko komunikatora?
- Šta s njom?
- Pa mislim... Kajmak, ovo-ono, a? Može ti se, jebe ti se, ti si Loptopešakinja? Narodni heroj, boli te cupi, a?
- Mislite kajmak? Pa da, kupila sam par puta... jebiga.
- Leposavice, Leposavice! Jel znaš koja je kazna za posedovanje 100 grama kajmaka?
- Mislim da znam.
- Slušaj, nećemo sad da te diramo. Dići će se frka u štampi, znamo da na gajbi imaš bar pola kile svežeg sjeničkog kajmaka. To odmah da doneseš u policiju da spalimo.
- Dobro.
- Nego.... hm... gle, gle! A šta ćemo s ovim malinama i sokovima?
- Kakvim malinama i sokovima? O čemu sad pričate?
- Ej bre, ne pravi se blesava. Mi sve znamo. Sad mi reci da ne poznaješ Aleksandra Belčevića!
A u tri lepe! Belčević je naš diler domaćih sokova i svežeg voća i povrća. Baš juče nam je doneo tri kila pravog paradajza. Ima da zaglavim bar dve godine pranja PPG kabina!
- Kako vi sve to znate?
- Alo mala! Ko koga ovde ispituje? A, opa! I Goran Kostrović je tu, a gde je Laki tu su i kobaje i ćevapi! Hoćemo da donesemo taj paradajz i mesište ili ćemo na pranje PPG-a?
- Donećemo paradajz i meso.
- Dobro dete. Imaš sreće što čaršija zna za tebe i što ti Mocart čuva leđa. Nego, vidim da gotiviš pozu 54... Hm? - i cerekaju se sva trojica.
- Pa ono... - ne znam šta da kažem. Jebem li ih, otkud sve to znaju? Ovo znaju samo Dimitrije i Galina, nisu me valjda druknuli za takvu glupost.
- A jel bi radila malo s nama pedeset četvorku, onako malo grupno, a?
E sad sam stvarno najebala. Ako ove tri životinje navale na mene ne verujem da ću preživeti.
- Dajte, ljudi, nemate pravo na to.
- He, he! Ti ćeš da nam kažeš na šta imamo pravo! Slušaj bre mala. Znamo bre koliko si puta prdnula prošle nedelje, znamo kakve gaće trenutno nosiš, znamo koji sapun kriješ u rancu, znamo koje uloške koristiš, znamo bre sve o tebi. Ali nećemo ti ništa. Dobićeš smeđu traku na tri nedelje i to je sve. I da doneseš kajmak, pravi paradajz, sedam litara soka, ćevapčiće, sarme i kiš loren i sve ostale zabranjene stvari koje nabavljaš. Gubi se smesta! Za sat vremena da si sve to donela.
Stave mi smeđu traku oko ramena, puste me napolje. Trčim kući.
Zatičem kevu kako jede kajmak.
- Stani! - proderem se.
- Šta bi, dete?
- Uhvatili su nas!
- Ko bre?
- Pa kerovi, jebote, neko nas je druknuo i za kajmak i za paradaz i za sve!
- I šta sad?
- Ništa, moram sve da nosim u policiju na spaljivanje.
- Zar i ćevape!?
- I ćevape!
- Pa šta ćemo da jedemo, crno dete? Upropastila si nas!
- Pa šta sam kriva? Samo sam se počešala po nosu na pešačkom...
- Počešala si se po nosu! Kravo jedna! Idiotkinjo! Pa kako možeš?!
- Ma daj, kevo, pusti me. Kao da mi ovi idioti nisu dovoljno izvređali. Ajde pakujemo to i nosimo u policiju.
- Ali to znači da ćemo morati da jedemo u МекДоналдсу i Кентаки Фрајд Чикну! Neću moći to da izdržim više!
- Kao i svi, mama... Moraćeš.
Žive smo se isteglile. Ulazimo kod inspektora Voje Aligrudića. U toku je ispitivanje neke druge devojke. Ista ona dvojica iza ekrana sede i cerekaju se.
- Stavite sve to u ovu korpu - pokazuje nam hladnokrvno inspektor, a korpa prepuna svakakvih drangulija. Ko da mi ne znamo ko će da omasti brk... Ali jebiga, šta da se radi?
- Možete da idete. Nego, gospođo, jeste znali da vaša ćerka voli da zamišlja da liže pičku dok je krešu od pozadi?
- Svinjo! - dobacila sam mu i izletela napolje. Keva za mnom.
- Stvarno je bezobrazan. Zašto je to rekao? Jel to istina?
- Pa drot, pusti ga! Iživljava se.
- A jel istina?
- Istina je, pa šta?
- A jel znaš da i ja to volim?
- Stvarno? Mora biti da je nasledno... Ajd palimo gajbi.
Dolazim kući, sedam za komp da se smirim. Pogledam mail. Poruka sa Facebooka na vrhu. Kaže: Vojislav Aligrudić sent you a message.
A u poruci: "Jebiga, Leposava, pišeš sopstveni dosije a onda se pitaš kako sve znamo. Sad je kasno. Možeš i mene da staviš među prijatelje. I ja volim pedeset četvorku ;)"
NASTAVLJA SE RUŽNI FENOMEN DIZANJA U ZVEZDE SRAMNOG ROMANA "LEPOSAVA" PAVLA ĆOSIĆA
(Istina o događajima u Čačku o kojima bruji čaršija...)
Pocepane gaće - najveći zločin novog doba?
Piše: Dušan Darijević
izvor: Čačanske novine
Promocijom romana Leposava Pavla Ćosića, završene treće po redu Letnje duhovne večeri.
U okviru Letnjih dana kulture, a u organizaciji čačanskog ogranka Srpskog sabora Dveri i PNHZ Sveti đakon Avakum i iguman Pajsije, tokom jula i avugsta održane su treće po redu Letnje duhovne večeri koje su Čačani mogli da prate svake nedelje u dvorištu Narodnog muzeja ili, kad je kiša, u Parohijskom domu čačanske crkve.
Svašta se tu moglo čuti tokom dva meseca, od priče o propasti Zapada do alternativne metode u lečenju narkomana, Batinom koja je iz raja izašla, do toga da našim životima vladaju nevladine organizacije. Bilo je, naravno, i drugačijih, zanimljivijih i suvislijih sadržaja, poput večeri posvećene sećanju na stradanje carske porodice Romanovih, ali i večeri posvećene jednom intrigantnom romanu kakav je Leposava Pavla Ćosića.
U nedelju, 24. avgusta, u prepunom Parohijskom domu čačanske crkve, predstavljen je jedan od najznačajnijih srpskih romana prošlogodišnje produkcije Leposava Pavla Ćosića. Nedavno se iz štampe pojavilo i drugo izdanje izdavačke kuće Kornet.
Na promociji knjige, pored autora, govorili su Saša Gajić novinar Nove srpske političke misli, saradnik ovog časopisa Branko Radun i dr Slobodan Antonić profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i politički analitičar.
Roman Leposava uspeo je da uđe i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, a njegov autor Pavla Ćosić poznat je Čačanima i po radu u umetničkoj grupi Ilegalni poslastičari koja se ovdašnjoj kulturnoj javnosti predstavila svojim performansom na prošlogodišnjem Prolećnom analu održanom u okviru Disovog proleća.
Pavle Ćosić je rođen 1967. godine u Beogradu, lingvista je po obrazovanju i autor je veoma zanimljivog i cenjenog Rečnika sinonima. Do sada se istakao radovima o žargonu, vezama srpskih i hrvatskih dijalekata, leksikološkim studijama i problemima u nastavi srpskog jezika. Radio je i kao novinar i kolumnista Radija B92, Naše Borbe, Dnevnog telegrafa, Iks zabave, itd. Sve to dovoljno govori da je autor romana Leposava autentični predstavnik alternativne i avangardne sprske umetnosti, ali to mu do sad nije obezbedilo neku veću pažnju u srpskoj kulturnoj javnosti. Veći prodor napravio je svojim futurističkim romanom Leposava, gde autor zamišlja Beograd u 2084. godini, a sve misleći i promišljajući o vremenu u kome živi.
Ukratko, radnja romana Leposava se odvija u drugoj polovini 21. veka, kada je na vlasti Nevlada. Za putovanja su potrebne nekrštenice, a jedan od najvećih prekršaja novog doba koji se najstrožije kažnjava je da nosite pocepane i prljave gaće. Srbija je opasana sanitarnim kordonom, a posle više civilizovanja iz vazduha, koja su usledila zbog neispunjavanja evropskih standarda, u Beogradu nastaje sukob između udruženja vozača i taksista i udruženja pešaka. Najbezbednije je ako grad prelećete na specijalnim loptama. Taksisti su zli momci koji imaju pravo da u(b)iju svakog ko prelazi ulicu mimo pešačkog prelaza, a ovakve naume pešaka onemogućava policija i dobermani raspoređeni duž ulica. Naravno, Ćosić nije zastrašujući i preozbiljan poput Orvela, već lucidni nastavljač srpske satire, čiji su najbolji i najautentičniji predstavnici bili Jovan Sterija Popović i Radoje Domanović.
Roman Leposava može pre svega da vas dobro zabavi i nasmeje, ne samo na kraju leta, već tokom godine kad god otvorite ovu knjigu, a jedina opasnost koja vreba ovu knjigu je, da nikako ne sme da postane bilo čiji ideološki Brevijar.
Naravno da organizatori promocije pokušavaju da naglase onu stranu knjige koja vidi opasnost u političkoj korektnosti savremenog društva. i preteranom uticaju nevladinih organizacija i onih političkih stranaka koje žele da ubede građane da Evropska unija nema alternativu.
Ipak, Pavle Ćosić je oprezniji i promišljeniji od svojih promotera. On naravno ne zaobilazi sve opasnosti i iskušenja doba u kome živimo, ali ih ipak propušta kroz svoje ironično sito. On želi ipak da zabavi svog čitaoca, a ne da ga uplaši i pretvori u poniznog roba kome će svojim delom uliti u glavu šta i kako da radi i kako da misli.
Saša Gajić kaže za Ćosića da je on predstavnik urbane alternativne populacije, a da se svojim čitaocima obraća subverzivnim satiričnim humorom. Gajić Ćosića smatra najboljim naslednikom Sterije, Domanovića i Duška Kovačevića, i tvrdi da se naša stvarnost ne razlikuje od onog što piše u romanu.
Za Branka Raduna, Leposava je subverzivna priča koja na moderan način ruši dominantnu paradigmu u Srbiji, da je cilj i smisao Srbije u evro-integracijama.
Radun ukazuje da mladi ljudi u romanu Leposava sanjaju o tome da se dočepaju Bugarske, obećane zemlje. Po njegovim rečima, Srbija izgleda drugačije iz kruga “dvojke”, a predstavnici ovog mišljenja ne mare mnogo za ostatak Srbije.
Branko Radun je ustvrdio da je humor najznačajniji proizvod srpskog duha, ali i da je srpska budućnost prilično mračna.
Slobodan Antonić u svom izlaganju nije propustio da pomene Teofila Pančića, za koga je rekao da je u ovoj knjizi osetio ideološku opasnost.
Slobodan Antonić kazao je da je deo elite shvatio vrednost ove knjige, ali da nisu bili u stanju da je podrže.
Jedna od glavnih karakteristika vremena i društva u kome živimo, po Slobodanu Antoniću, je kriza nacionalne elite. On tvrdi da smo izgubili samopouzdanje, a prvo polje nacionalne samosvojnosti je svakako nacionalno samopouzdanje. On se isto tako upitao šta je to što treba očuvati u nacionalnom identitetu, kao i to da je osobeni srpski fenomen samo mržnja, koja se prevazilazi znanjem, koje Antonić vidi kao moćnu stvar i da nam ono pomaže u razumevanju struktura koje nam rade o glavi.
Za autora roman Leposava, prikazuje negativnu utopiju i da je u romanu sve isto u budućnosti kao što je danas, samo malo preterano. Upravo je smešno to što je sve isto. “Savez nevladinih organizacija na vlasti je delovao nerealno u trenutku kad sam pisao roman, ali je danas vrlo realan. Mi danas imamo nevladu u Vladi”, kaže Ćosić. “Ne mislim da će se svet iz Leposave ostvariti, samo sam hteo da kažem da to može da se desi. Sve vreme u romanu progrejava optimizam”.
Na kraju recimo i to da je neko od prisutnih pomenuo da je jedna od najvažnijih samosvojnosti svakog naroda jezik i pismo, ali je zanimljivo bilo gledati autora u situaciji kada ga je neko od prisutnih pitao “a zašto, kad je to tako, on piše latinicom?”. Zbunjenost autora i nemoć da na ovo pitanje odgovori na pravi način ukazuje na to da je u današnje vreme sasvim legitimno potražiti logistiku za promociju svog dela i na onoj strani kojoj gotovo ni po čemu ne pripadate, ali koja vam je od koristi jer omogućuje bolju prodaju vaše knjige. Postoji opasnost da tako budete iskorišćeni i zloupotrebljeni, pa kad niste potrebni više dnevnoj politici, ostajete sami suočeni sa pitanjem “a šta sa sobom?”.