Šarmantno, interesantno i duhovito, bile bi prve asocijacije nakon čitanja ,,Leposave’’, satiričnog prikaza futurističke antiutopije.
Spadam u one, koji filmično zamišljaju ono šta čitaju.
Već posle prvih par strana, likovi, koje sam na početku zamislio kao relistične, naglo su se animirani.
To nije nikakva mana. Naprotiv!
Moderna, apstraktna animacija bila najpogodnija za ekranizovanje ,,Leposave’’. Nešto između ,,South Park’’ i ,,Edit i ja’’ fazona.
Razlog za animaciju ,,Leposave' u mojoj glavi bio je preplet odličnog humora sa ekstremnim paradoksom, koji je efektan samo u crtaćima (uz izuzetak Monti Pajtona), dok u igranom filmu mnoge asocira na naivnost.
Ćosić je autor kom originalne ideje prilikom futurističkih konstrukcija ne nedostaju. Umesto sestre od krvi i mesa, junakinja dobija robotivoanu sestru iz Japana. Izumi junaka, mladog naučnika su: lopta za prelaženje ulice, dongl za isključivanje tv-a prilikom reklame za pivo, daljinski za političare s vlasti, mašina za povraćanje po arhitektima i advokatima itd.
Osmišljavanje paradoksalnih komičnih situacija, a da se zadrži ozbiljna poenta, nije lak zadatak. Ćosiću to uglavnom uspeva, ali ima trenutaka kad pretera. Kažnjavanje zbog prljavih gaća ili kazna brakom s debelom političarkom, ma koliko zvučale simpatično, jesu isuviše šećera u slatkišu, koji tako može izgubiti status ozbiljnog kolača.
Srećom u ,,Leposavi’’ to nije čest slučaj.
Kad smo već kod poente, u romanu ih ima nekoliko.Teofil Pančić je kao glavnu učitao autorov podsmeh prema političkoj korektnosti. Mislim da greši i da Ćosić nije generalno protiv polikora već protiv ekstremističkih interpretacija polikora, kojima pribegavaju pojedinci. Sam polikor je nešto u biti vrlo pozitivno. Niko normalan ne bi se bunio protiv toga da i slabiji pol, stariji ljudi, nacionalne, verske, rasne i seksualne manjine uživaju osnovno dostojanstvo i poštovanje.
Međutim postoji nešto drugo, a to je ekstremizam pojedinaca prilikom interpretacije istog.
Iako se i sam zalažem za političku korektnost, slušajući gostovanje ekstremnih feministkinja u jednom mediju, došlo mi je da polupam tv.
Dale su pravo da nazivaju fašistima sve one, koji i konstatuju postojanje razlike između muškaraca i žena, strejt i gej ljudi, u boji kože. Negirale su ikakav značaj genetike.
Dakle nije problem u političkoj korektnosti već u tome kako će je ko interpretirati.
Normalno je da čovek sme da knstatuje razliku između ljudi, ali ne i da osuđuje nosioca nevoljne razlike.
Polikor ekstremi sebi su dali za pravo da osuđuju čak i one, koji samo konstatuju razlike ili izreknu svoj lični sud o tome da li im je privlačnija crna ili plava kosa, mršava ili deblja žena itd. Stiče se utisak kao da te savremene Amazonke (ma kog pola bile) jedva čekaju da neko u govoru pogreši i kaže nešto nekorektno, da bi mogle da ga ujedu ko hijene.
To je ono, što na duhovit način kritikuje Pavle Ćosić u pasusima o brkatim ženama.
Tako se Ada Ciganlija u budućnosti zove Ada ravnopravnih građana, a za ženu tamne boje kože i kosih očiju mora se reći ,,građanka indoazijskg porekla’’.
Bila bi to poenta, u kojoj Pavle Ćosić ima moju podršku.
Poenta, koju ne bih nikako mogao da podržim je autorovi ismevanje samo jedne političke opcije, a to je prozapdna orijentacija.
Moje iskustvo govori da su svi, oni, uključujući i ekstremne polikor feministkinje, iz gornjeg primera, upravo antiglobalisti – komunisti.
Ne sećam se da sam sreo srpskog evropejca, koji će da negira značaj genetike u razvoju ličnosti, dok će skoro svaki komunista da kaže to nije korektno.
Mana u smislu poente je što autor stoprocentno i nedvosmsileno staje na stranu antiglobalista.
Ismevaju se samo B92, nevladine organizacije i NATO intervencija, ali nigde jagodisnka televizija Palma Plus, klerodesničarske organizacije, domaćinski model političara – nacionaliste, patrijarhalca, homofoba i neobrazovanog čoveka, niti borbardovanje Sarajeva, Vukovara ili Dubrovnika.
U Leposavinoj budućnosti Beograd je osuđen na kaznu ,,civilizovanja’’ zbog izume prelaska ulice pomoću lebdećih lopti.
Ako je cilj bio da se povuče paralela s 1999. onda je cilj vrlo pogrešan jer Miloševićev režim nije dobio bombe zbog prelaska ulice već zbog proterivanja milion pripadnika druge nacije.
U ,,Leposavinoj’’ budućnosti, koja je pratila tok evro integracija, ističe se da su granice zatvorene. To je takođe pogrešna poenta jer to jednostavno ne stoji. Čak je i obrnuto.
Evrospka Unija je ta, koja svim građanima svojih člčanica omogućava kretanje, život i rad bilo gde na svojoj teritoriji, dok se iz antiglobalističke Severne Koreje ne može izaći, ako nisi istaknut član partije ili sportske organizacije.
Problem kod antiglobalizma je taj što se zna protiv čega su, ali ne i zašta su.
Tako su antiglobalističke zemlje i komunistička Severna Koreja, Kina i Kuba, a i Indija, u kojoj i danas postoji surovi klasni i kastinski sistem. Antiglobalističke zemlje su i Iran, u kome mladi, koji odbiju ugovoren brak, gejevi ili žene preljubnice, bivaju kažnjavani kamenovanjem, robijom i smrtnom kaznom, prilično konzervativna i danas vrlo kapitalistička Rusija ali i Brazil, u kome su najveće gej parade na svetu.
Svaka zemlja različita od druge, da im maltene i zapad dođe kao tačka na pola puta, a ipak svi antiglobalisti i složni, ali samo kad treba srušiti postojeći poredak u kom dominiraju SAD, EU, Kanada, Australija, Japan i Južna Koreja.
Tek kad se antiglobalisti dogovore o jedinstvenom sistemu vrednosti, ljudskim pravima, onda će se nešto i postići. Dok svaka antiglobo zemlja vuče na svoju stranu, od pobede ništa.
Ne treba zaboraviti da i među zapadnjacima ima onih, koji kritikuju anomalije zapadnog društva. Kad je srpska porodica iz Kalifornije, kažnjena oduzimanjem dece jer su snimali golu u kadi, srpske roditelje su upravo preko B92 podržali predstavnici upravo ,,druge Srbije’’, na čelu sa sociologom Žarkom Koraćem, zapadno orijentisanim političarem, ali koji se usprotivio protiv besmsilene paranoja od pedofilije, koja je zadrmala Ameriku. Ako smo protiv nekih stvari na zapadu, ne znači da smo protiv svih zapadnih tekovina.
Društvo i politička orijentacija ne zaslužju toliko prostora u jednoj književnoj kritici, ali ovde je to bilo nužno jer sama knjiga vuče tenedencioznu političku poentu.
Samo zbog tog roman ocenjujem ocenom 9, ali je zato sam talenat autora za desetku.
Prognoza je da će Ćosić u narednim romanima prevazići ,,Leposavu’’, tek ponuditi mnogo tog maštovitog, duhovitog i interesantnog, a da će mane u smislu isticanja preteranih paradoksa i tendenciozne političke poenta biti izbegnute.
Роман »Лепосава« Павла Ћосића , духовито, авантуристичко-сатирично штиво једна је од књига које се дају прочитати у једном даху. “Лепосава” је у прво време, била јунак са блога, па су се текстови, према речима самог писца, почели сажимати у роман. Блог је био изузетно посећен, а први тираж књиге се распродао, па се на овогодишњем Сајму књига појавило и друго издање.
Лепосава је типична млада девојкабудућности, студенткиња политичке коректности, која заједно са својим пријатељима покушава да пробуди »мртво море« и прекрши све бесмислене законе и забране који служе да се казне нецивилизовани тј. овдашње становништво на уштрб уласка у златни свет иностранства. Писац се подсмева нашој стварности у којој сви желе да емигрирају упркос томе што их нико нигде не жели јер су, за излазак из земље потребни захтев за визу у 28 примерака, некрштеница, фотографија кревета у коме ћете спавати у иностранству, ковертирани пасворди за сву личну електронску преписку, фотографије са венчања...Јунаци “Лепосаве” беже у село и одушевљени су амбијентом и храном коју немају прилике да пробају у граду у коме се хране искључиво на киосцима са брзом храном или у Мек Доналдсу.Преувеличавањем и кованицама, аутор надомешта иначе приличнобрзе, динамичне и једноставне реченице, док поглавља умногоме подсећају на филмске кадрове. Јасне су алузије на медије, као и опонашање њиховог начина изражавања (првенствено телевизије Б92), што се није морало десити и пародија коју аутор негује била би ефектнија, а сам роман би добио на снази и темељности. Овако је “Лепосава” остала једна духовита и проницљива опаска на нашу реалност, књига која ће нас насмејати, забавити и доказивати ону истину коју је давно изрекао Достојевски: “Никад не потцењујте живот”. “Лепосава” је јунак из наше стварности која је апсурдна а у којој упорно живимо.
Florida: Ko nema gaće - otkaz 23. jun 2009. | 12:29 Čitaj mi!
Test verzija. U saradnji FTN i firmom AlfaNum.
BROKSVIL - Službenici gradske uprave u gradu Broksvilu na Floridi dobili su naređenje da pre dolaska na posao moraju da stave dezodorans, kao i da na posao ne smeju da dođu bez donjeg rublja.
Ukoliko to prekrše, mogu da dobiju otkaz.
U uredbi se zaposleni podsećaju da zbog svakodnevnog kontakta sa klijentima moraju da vode računa o ličnoj higijeni i ističe da "vidljiv nedostatak donjeg rublja iritira ljude i ne može da se toleriše".
Propis je usvojen uprkos neslaganju gradonačelnika Džoa Bernadinija, koji smatra da naredba o obaveznom nošenju donjeg rublja ukida "ličnu slobodu izbora".
Oni koji prvi put prekrše uredbu biće poslati kući da se "upristoje", a vreme koje na to izgube neće im biti plaćeno.
Građani Broksvila podržavaju novu uredbu, ali se pitaju ko će biti zadužen da proverava imaju li svi donje rublje.
"Na higijeni uvek treba insistirati, ali ovo sa gaćama su možda malo preterali", rekao je vlasnik restorana koji se nalazi u blizini Gradske većnice.
Hoće li se savremena Srbija – u nekakvom budućem prosperitetnom, i po meri božanstva političke korektnosti, Nevlade, „nekrštenica“ i blistavo čistih gaća usrećenom, svetu – najpouzdanije tumačiti kroz školski predmet Istorija srpskog primitivizma? Eskluzivno za čitaoce „Pečata“, orvelovsko-domanovićevski odgovor daje junakinja popularnog antiutopijskog romana „Leposava“.
Iako volim studije političke korektnosti, ponekad me smaraju novi zakoni. Po poslednjoj Peruanskoj konvenciji moraš da napišeš po jedan seminarski iz svakog predmeta na mesec dana. Tako mi je ovog meseca iz predmeta Istorija srpskog primitivizma uletela tema: „Srbija pre sto godina“. Znači, dobila sam da obradim 2008. godinu.
To nije mnogo lak zadatak pošto, otkako su nas poslednji put civilizovali, skoro svi istorijski podaci izbrisani su i sa interneta i sa kontraneta, po naređenju Crvenog krsta. Tako su mi više kao građa poslužile knjige i periodika u Nenarodnoj biblioteci Srbije koje se još uvek čuvaju, ali nisu dostupne javnosti. Srećom, Dimitrijev ujak Bojan Pontijaković tamo radi, pa sam bazi pristupila preko veze.
Neverovatno mnogo stvari sam saznala koje nisam imala pojma.
Na primer, još te davne 2008. godine se govorilo o ukidanju viza. Čak je neki Božidar Đelić početkom godine uporno izjavljivao da će nam EU do kraja te godine ukinuti vize! Eh, šta su pusta predizborna obećanja. Jer, treba napomenuti, te godine su održani i izbori. Neki vanredni, upravo zbog pitanja verifikacije onog ekonomskog ugovora sa EU koji je verifikova tek ove godine, znači tačno 100 godina kasnije! E, pazi, tada, pre čitavih 100 godina raspala se vlada onog nacionalnog klerofašiste Koštunice jer je njegova stranka bila protiv potpisivanja tog ugovora, dok su njegovi koalicioni partneri Boris Tadić i neki Dinkić bili ZA. Na Koštuničinu stranu su stali tadašnji ozloglašeni fašistoidni četnici, naslednici Šešelja kojem se u to vreme još sudilo u Hagu. Na istoj strani su se našli i Miloševićevi naslednici, onog Slobodana Miloševića zbog kojeg su nas prvi put civilizovali, još za mandata Klintona Prvog, 1999. godine.
Ali, šta se na kraju desilo? Većinu su osvojili ovi koji su bili protiv sporazuma, ali su ovi Miloševićevi na čelu sa nekakvim Ivicom Dačićem odjednom posle izbora promenili ploču. Ipak je to SPS, isti onakav kakav i danas postoji... Bitno je samo da budu na vlasti, a kakve će interese zastupati, znamo svi - samo svoje sopstvene. Tako se desilo da onaj lepi predsednik Boris Tadić čiji spomenik danas stoji u Akademskom parku umesto onog zlikovca Dositeja Obradovića, bude prinuđen da uđe u kaoliciju s Miloševićevom strankom. Morao je čovek, razumem ga, nije mu bilo lako, ali što se mora - mora se. Da nije to uradio, bar još 200 godina bismo čekali da nas skinu sa te crne liste.
Na tim izborima je u istoj toj koaliciji bio i Nenad Čanak koji je polako te godine počeo da preuzima celokupnu vlast u Vojvodini. Računa se da je samo te godine prigrabio oko 250 miliona slovnih znakova, i to bez razmaka. To je bilo dovoljno da u sledećih pet godina postane najbogatiji debeli političar u regionu, po čemu je ostao upamćen u Tajmsovom istraživanju izvršenom 2012. godine (i to je za dlaku pobedio onog istog Ivicu Dačića koji em nije uspeo da se ugoji više od 30 kilograma te godine, em je posedovao oko 7 miliona slovnih znakova manje od Čanka).
Bilo je izgleda dosta frke oko tih izbora. Tada je, na primer, za gradonačelnicu bila kandidovana moja čukunbaba Biljana Srbljanović, ali naravno da joj poseljačeni Beograd nije dao ni pet-šest posto glasova. Njeno predizborno obećanje je bilo da će sve džibere potrpati u zatvore kad dođe na vlast. Genijalna ideja, ali možda za neko drugo mesto i drugo vreme. Dobro da je i toliko dobila.
A te godine su održani još jedni vrlo važni izbori - u Americi. Tada se prvi put desilo da bude izabran neki predsednik neevroameričkog porekla već afro-američkog. To je bio veliki pomak ka demokratiji i dodatni dokaz da su Amerikanci još tada bili tolerantan narod, ali se ceo normalan neoliberalni svet uplašio u prvom momentu te pobede jer se taj Obama ili Osama, ne sećam se tačno kako se zvao, tokom kampanje vrlo eksplicitno zalagao za obustavu američkih humanitarnih akcija. Na sreću, ubrzo se pokazalo da je to bio vešt predizborni trik pošto je odmah za najbliže saradnike uzeo najvažnije ljude i iz dinastije Klinton i iz dinastije Buš. Odmah posle izbora usledila je velika ekonomska kriza, najveća u tom veku, ona posle koje je uvedena zabrana češanja nosa i ušiju na javnom mestu.
Istina, taj ravnopravni građanin afro-američkog porekla je na dužnost stupio tek sledeće godine tako da to nije bila tema mog seminarskog rada, ali da podsetim da je on utabao staze za dolazak čuvenog Džordža Buša Trećeg na vlast koji je uspeo da civilizuje i demokratizuje najveći deo Azije, Južne Amerike, zapadnog Balkana, Afrike i istočne Rusije.
Na unutrašnjoj sceni su se najviše vodile čarke oko prodaje neke velike naftne firme. To iz novina ništa nisam uspela da shvatim jer su informacije uglavnom potpuno protivurečne. Čas jedan političar tvrdi da je pogrešno prodati Rusima tu fabriku, čas isti taj tvrdi da je to najbolje za Srbiju, pa na kraju tvrdi da je to ucena i da ne može da prolazi neki gasni koridor i sve tako u krug. To je taj neki Dinkić kojem su posle Amerikanci dodelili orden za zasluge pošto je uspeo da izdejstvuje da taj koridor ne prolazi kroz Srbiju. Fala bogu! Možete da zamislite šta bi se sve događalo u regionu da smo dopustili da kroz Srbiju prolazi ruski gas!?
Treba još reći da su te godine prvi put oficijelno nevladine organizacije ušle i u lokalnu i u republičku vladu, preko sklapanja koalicije sa LDP-om onog simpatičnog Čede Jovanovića i da su izbili prvi veliki anarhistički protesti u Grčkoj kada je policija ispravno reagovala i ubila nekog dečaka koji ih je napao molotovljevim koktelom. Ti su neredi imali nešto uticaja i na našu političku scenu jer su tako ojačali anarhistički pokreti kod nas. Ali ne mnogo. Vođe su pohapsili odmah, još dok su ispisivali neke imbecilne grafite po gradu. Ostale su kasnijih godina asimilovali u LDP i SNS kroz čuveni Vladin program o političkoj asimilaciji i amortizaciji.
Ma dosta tog NSPM-a. Treba organizovati jedan ultimate survivor na B92 čisto da se vidi ko najviše mrzi Srbe. Onaj ko skenja ostale saigrače dobiće kao nagradu da sisa levu polovinu guza Verana Matića, što je siguran lek protiv svih patriotskih gušobolja.
Pročitala sam jučer i zabavno je. Imala sam, doduše i nekih "deja-vues", npr
http://www.goodreads.com/book/show/8809.The_Wanting_Seed
kao i
http://www.imdb.com/title/tt0387808/
Mike Judge iz druge priče mi ipak ne djeluje desno kao Burgess i autor Leposave. Rekla bih da je činjenica kako se autorovo "desnilo" vidi iz romana, onako "iz aviona" jedini nedostatak ove knjige. Isto bih rekla i da se radi o nekom drugom političkom stavu. To može i najbolju stvar odvesti u pamflet. Ostalo - sve pet.
Ponoćna strina
Autor odgovara: Hvala na konstruktivnoj kritici, ali moram da se odbranim zbog ovog "desnila iz aviona" od kojeg mi se diže kosa na glavi. To je relativan pojam jer se na ovim našim prostorima više ne zna šta je levo a šta desno... Ako je sprdanje sa globalizmom i prozivanje samozvanih levičara koji su u stvari teški desničari neoliberalnog tipa desničarenje, onda OK, ali stav je suštinski levičarski u najsvetlijoj tradiciji zapadnoevrpske levice. Drugim rečima, kad nekog optužiš za nešto što nije, on prirodno oseća revolt. Tako i ja reagujem na ove tvoje optužbe. Revoltirano. Navedi mi makar jedan desničarski stav koji proizilazi iz ove tripovetke.
Pa ajd kad tražite JEDAN PRIMJER, evo Vam ga - Pera Luković u zagrljaju s Bushem. Baš se pitam zbog čega. Zbog toga što grobarima uporno govori da su grobari? / naravno, ne mislim na navijače Partizana, jel'te/...I pritom je cijelo vrijeme u strahovitoj manjini. Nije li indikativno što vas "Srbi po zanimanju" smatraju novim Domanovićem? Tj. onim koji se bavi "pravim problemom". Naravno, Vaše je pravo da smatrate što jest pravi problem. Bome i moje kao čitatelja da tvrdim kako je to što Vi smatrate pravim problemom u današnjoj Srbiji i za nju zapravo od drugorazrednog značaja.
Neka Vas ne zavara jezik kojim pišem. Nisam ja došla čistiti ispred "tuđeg praga". Srbija nije strana država za mene. Sve ovo mogu napisati na čistom srpskom i na ćirilici. Koju, uzgred rečeno, ne smatram ni suvišnom ni "primitivnom". Beograd, Smederevo, Požarevac i Kraljevo su gradovi mog djetinjstva i mladosti. A mislite li Vi da Pera ima stvarno nešto protiv ćirilice kad koristi pridjev "ćirilićni" govoreći o grobarima Vaše stvarnosti?:)) Mislim da ste tu promašili "ceo fudbal" .
U zdravlje
Ponoćna strina
Pera Luković je u tom kontekstu pomenut iz vrlo jasnih razloga. Upravo zbog ekstremno desničarskih stavova. Njegov jezik i mišljenje o Srbima koje servira Hrvatima nimalo se ne razlikuje od najekstremnijeg hrvatskog jezika i mišljenja, da ne spominjem imena, ali uporedite bilo koju njegovu kolumnu u Feralu sa bilo kojim pravaškim tekstom u kojem se pominju Srbi. Razlika je jedino u tome što Pera kao Srbin. To nema nikakve veze koje si nacionalnosti kad iznosiš nacisoidne stavove i proizvodiš jezik mržnje. Luković je među najvećim krivcima za loše odnose između Hrvata i Srba. Zbog toga je uprt prtst u njega, a kontekst sa Bušem isto nije slučajan. Da li ste ikad čuli Lukovića da napada američku spoljnu politiku? Ima li on išta protiv rata u Iraku. Nema. Njegovi su stavovi po tom pitanju identični Buševim, samo što mu je pametnije da o tome ćuti nego da se izlajava još i na taj način. On samo u očima Hrvata može da deluje kao nekakva žrtva, a žrtva je samo utoliko što samog sebe time proglašava. Primera radi, zamislite da Dežulović za neke srpske novine piše sve najgoree o Hrvatima i Hrvatskoj. Prvo, kakvo bi mišljenje imali o njemu? Drugo, koliko bi bio popularan u Hrvatskoj? Luković nije samo u manjini, nego je samo u jednoj minornoj ekipi ljudi samozvanoj Drugoj Srbija koja broji tridesetak ljudi. No čak i da nema ničeg od ovoga o čemu govorim, ne vidim po čemu je desničarski stav sprdati se na račun jednog politički angažovanog novinara.
Au, što Vam je primjer. Dežulović trenutno sjedi na Vračaru u Bgd. i za Globus piše svoje "sve najgore o Hrvatima i Hrvatskoj". Kao što je pisao i dok je sjedio u Splitu. I potpuno je u pravu. A sad vidim da je počeo pisati i "sve najgore o Srbiji i Srbima" ((googlati pod Dodik, Tadić, film o Jasenovcu). Odomaćio se čovjek. I opet je u pravu, s tim što sam prilično sigurna da će Vama sad postati manje simpatičan. I sasvim moguće je to da će se pojaviti kao negativan lik u Vašem sljedećem izdanju. A Pera je pisao u Feralu koji se uredno prodavao i u Srbiji (to znam jer sam ga viđala na kioscima beogradskim). Uzgred, kad je Dežulović čitao svoje "Pjesme iz Lore" (osuda ratnih zločina koji su u Splitu mučili srpske zarobljenike) usred Bgd-a, ovdašnji desni su ga zasuli kanonadom optužbi prizvuka sličnog upravo ovome što Vi govorite o Peri. Kao da je danas u vrijeme Interneta bitno tko piše odakle. Uostalom, Hrvati vole Dežulovića, kao i Srbi Peru. Što je meni, poučenoj iskustvom, samo još jedan u nizu dokaza dokaza da su ti dečki debelo u pravu.
Za to vrijeme Vi sjedite u Srbiji i hrabro kritizirate Europu u SAD:) a "grobari" Vas proglašavaju novim Domanovićem. Wow.
Doduše, niste Vi bezvrijedni, nipošto. Tako sam se smijala dok sam čitala Vaš roman, da su me u busu čudno gledali. Evo ja ću Vas proglasiti
novim Momom Kaporom srpske književnosti. :)
Zabavni ste, premda mislim da debelo griješite.
Uostalom, sad ste mi zabavni svi skupa. I ovi domaći što kukaju da će nestat "sir i vrhnje od kumica s placa čim uđemo u Europu" (copyright N.Ivanković, autor knjige-panegirika Gotovini) i Vi sa strahom od nestanka "kajmakčionista". ;)) hehe. Eto, da Vas pozdravim tim detaljčićem iz slatkog arsenala "narcizma malih razlika".
Pa nisam Dežulovića izabrao slučajno. Upravo zbog njegovih tekstova koji su objektivni i nekom se možda može činiti da mogu predstavljati pandan Lukovićevim, ali oni to nisu! U tome je ogromna razlika. Dežulović nikad ne bi sastavio rečenicu u kojoj bi izazivao govor mržnje i iznosio bilo kakav fašistički stav u odnosu na bilo koju naciju. On to ne radi. On se trudi i jeste objektivan. Za razliku od njega, 90 posto onoga što Luković piše o Srbiji i Srbima jednostavno nije istina. Tekstove Borisa Dežulovića redovno pratim, vrlo dobro znam šta piše. Nema teorije da Dežulović ikad postane predmet moje kritike jer je čovek istinoljubiv, pravdoljubiv i pošten. Lukovićeve sam pratio dok mu tekstovi nisu postali toliko odvratni da su postali nečitljivi. Prestao je čak i da bude duhovit. Jedini cilj mu je postao da dokaže koliki su Srbi primitivci, koljači, četnici, debili, svi osim njega. To se pretvorilo u bolest. Inače, za tvoju informaciju, Luković nije samo fašista nego je usput, kao i većina moralnih imbecila, i seksualni manijak. Pravi! Znam ga vrlo dobro. I njega i njegove žrtve. A što se tiče malih razlika, o tome možemo raspravljati koliko hoćete. Po mom mišljenju, Srbi i Hrvati imaju neuporedivo mnogo više sličnosti nego razlika.
na stranu sve, no optužba da je netko "seksualni manijak", vrlo je ozbiljna stvar. Gdje je tužba? Gdje je presuda? Gdje su čak i napisi o tome? Da je Pera seksualni manijak pročitah samo ovdje i u par anonimnih komentara na postove koji izgledaju kao da dolaze iz istog izvora. Zdrav razum mi kaže da u Srbiji ima dovoljno onih koji bi ovo daleko više "razglasili" i iskapitalizirali da je to stvarno istina. Ne samo to. Da je u pitanju čak i ono poslovično "nema vatre ali ima dima", već bi se feljtoni o tome pisali. Jer ovo je još uvijek "feuilletonistische Zeit".
To je opšte poznata stvar, nema tu šta da se dokazuje. Evo, ovo je javno mesto, pa ako Pera misli da to nije istina neka me tuži, a ja ću na sudu lako dokazati suprotno. Poznajem sasvim dovoljno njegovih žrtava koje bi rado o tome svedočile. Samo da preciziram, nije on silovatelj, nego seksualni manijak. A što se tabloida tiče, on se tu dosta obezbedio. Piše za najogavnije tabloide u Srbiji. Ko zna... možda je ucenjen.
Po Beogradu su počeli da niču razni grafiti u poslednje vreme. Naročito sam ponosna što su anarhisti prepoznali moje putešestvije kao znamenitu literaturu, što se vidi iz pimera ovog grafita.
Hvala vam, dragi moji anarhisti, bez obzira koliko vas mrzela kao oduševljeni poklonik B92 i neoliberalizma kao takvog. Ipak ste face!
Војводина је самостална европска регија, која још није ушла у Европску Унију, јер је изненада, као кад за сутра планирате сунце, а падне киша, Европска Унија унаточ свим прогнозама обуставила пријем нових чланица иако и даље подржава евроинтеграције. Иако више нема пријема у ЕУ неке државе или регије бивших држава добијају "статус преткандидата који ће бити примљен у статус кандидата ако икада буде пријема нових чланова". Овај почасни статус је Војводина заслужила јер је више европски оријентирана од многих држава и регија Европске Уније. За то се морало изборити великим прегнућем целе еврорегије. Томе су нарочито заслужни првоактивни чланови невладине владе еврорегије Војводине на челу са "Хелсиншким Збором" који је заправо једина институција из суседне државе "Круг Двојке" којој се толерише да се меша у унутарње ствари неовисне Војводине.
МУЛТИ-КУЛТИ ДЕМОКРАТИЈА
Као најнапреднија еврорегија, Војводина има револуционарно нови облик власти, који чини изблансирана комбинација изабраних представника мањина и органа збора НВО, које се смењују по тачно утврђеном етничко-мањинско-етичком кључу, јер добре навике не треба мењати. Пошто је застарели демократски облик власти у коме је један човек вредео један глас укинут, уведен је нови напредни систем Демократија 2.0 који је код нас у бета верзији, при чему смо имали част да се код нас тестира. Прелазни систем у коме су само етничке мањине имале пола посланика у једном дому и у коме су српске странке биле забрањене је превазиђен. Дакле уместо досадног и класичног демократског система уведен је најновији мулти-култи систем у коме друштвом владају мањине како етничке, тако и сексуалне и модне. Наиме, само трећина посланика се бира са листе где свако има право гласа, друга трећина са листе етно-лингвистичких мањина и трећа трећина са листе осталих мањина и мањинских група. ЕвроВојводина је тако и званично постала држава мањина за шта је добила признање Џорџ Сорос. Осим тога законом је регулисано да две трећине министара, заменика, помоћника и директора јавних предузећа мора бити из редова етничких и сексуалних мањина да би се позитивном дискриминацијом потиснули бели мушкарци српске националности и православне вере. На тај начин се стимулише ова хегемонистичка група, које и поред свих мера има више од трећине, да мења пол, боју коже, веру или националност. Осим тога, невладина влада покрива пола трошкова промене пола, боје, вере и нације. Нови војвођански ленгвиџ је нешто налик есперанту јер у себи садржи речи различитих европских регија у комбинацији са локализованом верзијом матерњег језика који неки и даље антиреформски називају српским. На жалост већи део становника користи старију и примитивнију варијанту језика који се и даље штује међу пучанством еврорегије. Тај балкански језик је званично проглашен жаргоном којим се не сме говорити у медијима а не пристоји иоле едуцираним персонама. Пропаганда која долази са србијанског говорног подручја са примитивног балканског простора у којој се понавља како је војвођански језик кроатизиран јесте злонамерна подметачина великоспрских шовиниста који користе јавни сервис Б92 да би кварили добросуседске релације. Но, упркос томе наша два региона сурађују врло успешно у домену господарске размене. ЕвроВојводина је специфична јер су евровојвођани прва мулти-култи нација у Европи у којој је национална идентификација потпуно регионална, плурална и лишена историјске димензије која се увек показује као баласт. Богатство етничких и сексуалних мањина које се непрекидно усељавају у нашу малу и веселу еврорегију због стимулативне пореске политике чини невјеројатни спецификум ове најевропскије од европских регија. Међутим, ова регија жалост још није ушла у ужи избор за кандидата за улазак у процес кандидовања за Званичног Кандидата Прве Класе иако медији брује о Бриселској почасти "статуса преткандидата који ће бити примљен у статус кандидата ако икада буде пријема нових чланова".
ЕВРОСЕМЕНКЕ ЗА ЕВРОФЈУЧЕР
До светлијег фјучера се Војвођанима савјетује из Брисела да још стегну каиш и да грицкају семенке које су, како је научно доказано, врло храњиве и могу помоћи да се преживи тешка економска криза а да се сачувају функције виталних органа. Нарочито стога јер је то последња намирница чији је увоз обустављен у земље ЕУ иако и данас важи једнострана примена ССП-а. На тај начин је Европска Војводина, што је нови службени назив ове еврорегије, постала последње упориште неолибералне политике јер су све друге земље увеле високе царине и протекционистичке мере да би заштитиле своју привреду у време најтеже рецесије у историји. Са друге стране, из Брисела упућују евровојвођане на балканско тржиште, што поносни становници ове еврорегије одбијају јер не желе да извозе производе у земљу која има територијалне претензије на њене јужне границе нарочито у вези са сепаратистичким покретом у Панчеву и југоисточном Срему. Стога је Невладина Влада ЕвроВојводине одлучила да се сви пољопривредни производи поједу на овај или онај начин и да се тако униште производни вишкови. Иако су становници ове регије статистички најгојазнији и најсклонији срчаним и кардиоваскуларним обољењима у Европи они следе савете своје владе и својих независних медија те свакодневно грицкају различите врсте семенки у великом количинама. Стручњаци ММФ-а су указали да је ово оригиналан допринос економској теорији и пракси подстицања тражње и потрошње. Осим тога тај степен гојазности и обичај грицкања семенки постао је везивно ткиво војвођанског идентитета и туристичка атракција.
ИСТОРИЈСКО НЕ МОСКВИ ЕВРОРЕГИЈЕ
Када је Војводина постала Војводина Република унутар бивше државе, да би постала Независна Војводина и на крају Европска Војводина нико није марио што ова еврорегија која још није члан ЕУ нема своје изворе струје те је мора увозити. Како јој је онемогућено да извози у ЕУ уведене су рестрикције електричне енергије. План Невладине Владе је да се становништво едукује како да функционише са четири сата струје дневно и да се што више користе петролејке. То је уврштено и у туристичку понуду као војвођанска атракција – скраћено Евро Нови Сад под романтичном светлошћу петролејки. Оно мало струје што се добија је резултат успешне економске политике Невладине Владе која савременом трговином – трампом хране за струју, набавља довољно електричне енергије да би институције функционисале. ММФ је и овај пројекат штедње и рестрикције похвалио у свим медијима у Региону и предложио га и другим државама што оне упорно одбијају не схватајући колике су предности и домети овакве енергетске стратегије.
Други елемент енергетске стратегије Еврорегије Војводине је то што је одбијен озлоглашени гасовод "Јужни ток" јер њиме недемократска и неевропска Русија жели да оствари мрске профите, а не као хуманитарни Евробрисел који помаже Војводини чак и када му је то штетно. Велико историјско НЕ Русији, које на Западу пореде са оним Титовим Не Стаљину, донело је велике похвале и медијске награде од водећих држава Еврорегије и Нове Американе. Шта више Еврорегија Војводина је вероватно једина регија чији су лидери добили пет Бамбија за допринос демократизацији одбијањем руске привидно великодушне понуде да се грађани еврорегије греју бесплатно наредних десет година, а да после тога плаћају цену гаса по нижој цени од тржишне. Влада Еврорегије је одбила овакву уцењивачку понуду и определила се за своју евробудућност, за Европу и за тржишне цене енергената јер је тржиште врховни регулатор цена. Еврорегија је одбијањем понуде да кроз њу иде "јужни ток" демонстрирала и културну супериорност јер европски оријентисаној регији није потребно ништа јужњачко, ништа са Балкана, ништа из Русије. Иако је "јужни ток" обишао еврорегију и ако земље региона имају велике користи од магистралног гасовода, влада Војводине уверена је да је поступила исправно. Наиме она чека почетак изградње гасовода "Набуко" који се очекује за десет до двадесет година да би на тај начин потврдила своју културолошку и сваку другу проевропску оријентацију. "Набуко" боље звучи средњеевропском уху Војвођана но нешто што у себи има реч "јужно" или "поток". Стога се приступило задужењу код међународних финансијских институција да би се на својој територији изградио део гасовода "Набуко", иако његова изградња још није почела. При томе, једина уредно сервисира дугове да би јој рејтинг био очуван. Никакав пад стандарда нити чињеница да се две трећине грађана еврорегије греје на пољопривредне отпатке а трећина на отпад који нам великодушно поклањају чланице Еврозоне, неће поколебати њену владу на европском путу. Тако се и на овом пољу Војводина показала најевропскијом од свих европских регија. Оно што је специфично за ову еврорегију јесте потпуна урбанизација њене територије. Када је пре деценију село почело одумирати приступило се програму еутаназије села да би се скратио тај процес. Кроз одређене стимулативне мере становници села су се стимулисали да пређу у градове или да се иселе у државе Еурозоне и Американе. На тај начин је еврорегија постала прва у Еуропи без села а пољопривредом се бави пар корпорација на челу са Мишколендом. Тако је дошло до укрупњавања поседа и до веће ефикасности у производњи хране, а село које је традиционално извор конзервативизма и религиозности више не постоји.
То је тријумф смишљене и стратешки постављене политике Невладине Владе и великих корпорација да би се дошло до тоталне урбанизације као врхунца модернизације.
Бити потпуно урбан и потпуно свој је и идеолошки циљ Невладине Владе који она није ни крила у току последње предизборне кампање пре девет година. Само они који не желе добро еврорегији говоре о завери политичара и тајкуна да се заједнички дочепају најважнијег ресурса – земље и да се она после прода странцима. Наиме, странци су власници само две трећине земљишта што је само мало изнад европског просека.
ГАНЏА РЕГИЈА
Од културних евента је најпознатији ГУЛАШ ЕГЗИТ на коме долази стотине хиљада страних гостију који и поједу оне пољопривредне вишкове. Храна, како она пуна холестерола која је законски забрањена у ЕУ тако и она макробиотска, главни је магнет за стране туристе којих је данас у свету глобалне кризе све мање и мање. Иако је влада покушала да својом фискалном политиком потисне бурек и гибаницу подршком продаји пица и воћних салата, ови реликти прошлости и даље одолевају. Њихов опстанак су омогућили и странци који их конзумирају у великим количинама, а у замрзнутом стању их носе и преко еврогранице. Са друге стране, оно што је изузетно битно јесте да је гулаш постао војвођански бренд од када је у Мађарској забрањен јер изазива повећање холестерола еврограђана. Еврорегија организује еврождерање – врсту такмичења попут пропале евровизије у којој се натјечу екипе из целе Европе у брзом и количинском једењу производа војвођанске кухиња. Еврорегија има еврокухињу која обухвата како љуте кобасице, тако и средњеевропски гулаш, али и балканске буреке и роштиље. Војвовђанска академија је направила велико истраживање о храни војвођанског човека кроз историју од неолита па наовамо којом се доказује војвођанска гурманска специфичност. Поред овога, еврорегија привлачи људе слободних схватања јер има најлибералније законодавство. Како је прошле године добила награду за регију која прихвата странце и преко одређене квоте она, по Поперовом индексу отворености, спада у најотвореније регије икада. Нарочито су добродошли припадници расних етничких и сексуалних мањина. Како је познато да велики градови који имају мултирасни састав представљају најразвијеније заједнице на планети, влада еврорегије сматра да ће усељавање већег процента евроафриканаца довести и до убрзаног развоја еврорегије. Осим тога, те мере већ сада дају резултате нарочито у сфери услуга. Велики фестивали попут ГУЛАШ ЕГЗИТА (под слоганом "Гулаша уместо Гулага") привлаче много страних туриста. Стога се сваке године у сезони гулаша у индустрији секса запосли десетина хиљада младих и атрактивних војвођанских девојака. Када је због европских ригидних стандарда порноиндустрија у ЕУ доживела велики удар, део ње се преселио из Пеште у Еврорегију што представља један од главних мотора развоја ЕвроВојводине. Легализација лаких и средњих дрога (дефинисање овог другог је допринос војвођанске науке) исто тако је допринела већем броју туриста али и порасту профита од услужне делатности. Домаћи произвођачи лиценциране марихуане претили су рушењем владе јер су политичари корумпирани од балканске мафије која протура јефтинију и мање квалитетну марихуану "албанку". У скупштини је прошао закон о антидампингу у увозу марихуане иако је питање да ли ће домаћи произвођачи успети да се опораве после вишегодишњих губитака.
Када је услед тешке економске кризе и распада финансијског сектора Еурозоне и Американе дошло до пропасти банака и валута једине које су задржала евро су Сарајевски диштрикт, ЕвроВојводина, Монтенегро Репаблик и Кроатија Рекорд. У војвођанској скупштини се водила дебата да се уведе Латинични Евродинар али је предлог да Евро буде и даље валута добио четири гласа више. Не само да се говорило о промени имена валуте већ су се мењала имена градова и река и топонима. Тако се градовима додаје званично Европски, па тако Зрењанин постаје ЕвроЗрењанин и Кикинда Еврокики а Бачка Паланка Европска Паланка. Службени назив Војводине је Европска Војводина са међународном скраћеницом ЕВО. Фрушка гора је постала прва Европска Гора и национални парк европског значаја. Дунав је постао ЕвроДунав а Канал ДТД постао Евроканал иако су неки мислили да то није примерено. Било је отпора да се депоније и канализације називају евродепоније и евроканализације, али је и то уз неке модификације усвојено да би се дошло до евроунификације назива. Спор је био и око два насеља у еврорегији која имају у свом називу Јарак па би онда испало да се зову Евројарак што би некога могло да асоцира на нешто негативно.
Образовни систем је радикално реформисан. Нагласак је на отвореном мулти-култи образовању у којем две трећине градива мора бити из сфере културе етничких и сексуалних мањина. Историја је редукована на историју Региона и Еврорегије, на историју мањинских права. Нови предмет који мења у великој мери историју је евробудућност и интеграције. И као посебан успех се цени што само шест посто становника еврорегије зна ћирилицу која је једно архаично писмо сасвим непотребно на путу за евроЗоне. Препознатљиви симбол еврорегије и носилац његог имиџа у свету је ГУЛАШ ЕГЗИТ (некада само EXIT) који је премештен у центар Новог Сада после несрећног рушења старе евротврђаве због опасних музичких вибрација. Због тога је измештен и споменик српског националисте Милетића да би се на том месту инсталисао трајни мејн стејџ. На месту споменика српског екстремисте Јаше Томића подигнут је холограмски стуб у дугиним бојама посвећен победи геј права у еврорегији и тријумфу хуманизма у свету. Одатле, преко Дунавског парка до Дунава је у Европи јединствена геј зона са различитим садржајима намењеним овој, до недаћо угроженој, мањинској групи. Војводина је тако постала не само део модерног света већ је у нечему и отишла даље од њега што је признао и BBC.
ВОЈВОЂАНСКИ СЕПАРАТИЗМИ И ДЕЛТА ЛАЛЕ
Но, војвовђанска влада има више проблема са којима се суочава. На југу тиња сепаратистичка побуна, а градоначелник Панчева на Медијском Јавном Сервису Европске Војводине прети одвајањем ако се не испуне њихови аутономашку услови. Банатски аутономаши себично траже своје новце и оптужује владу за новосадизацију еврорегије. На Европској Гори, некада познатој као Фрушка, створена је својеврсна слободна територија четника-викендаша који желе своју еколошку и српску аутономију у еврорегији, а при томе централна власт нема довољно снага да контролише целу ову територију. Влада оптужује Земунце да подржавају и финансирају јужносремске сепаратисте, што ови одлучно демантују.
Но, најозбиљнија претња долази са севера – из покрајине Мулти-култи коју још зову и Касаленд која прети интернационализацијом ако нови устав ЕвроВојводине не буде био федерални и ако ЕвроСуботка не буде главни град еврорегије и да ће се прикључити најближој еврорегији – Маџарској.
Да би одржали контролу над територијом, влада еврорегије се задужује и формира специјалне јединице Делта Лале којима намерава да гуши покушаје сепаратистичке побуне. Но, аналитичари већ спекулишу да је влада у тајним преговорима да у еврорегију уђу НАТО трупе да би сачували њен суверенитет и интегритет. Поред тога промовише се војвођански идентитет на тај начин што се законски обавезује сваки грађанин да испред куће има заставу са три еврозвездице и да се пева еврохимна „Ода Еврорадости“. Грађани јавно певају „Оду Еврорадости“ а како интелиџенс регије сазнаје, приватно шапућу "кукала нам мајка, што нам је све ово требало". Но, кад коначно прескочимо степеницу "статуса преткандидата који ће бити примљен у статус кандидата ако икада буде пријема нових чланова" нашој малој еврорегији ће сванути лепши дан и снаге прошлости ће бити демантиране и потиснуте на маргину друштва. До тада и даље важи званични поклич Медијског Јавног Сервиса Европске Војводине – "бој се бије бије за слободу Еврорегије".
Poštovani i dragi prijatelji i obožavaoci,
želela sam samo da vas obavestim da je za novi Sajam knjiga koji je počeo danas, priređeno drugo izdanje "Leposave" te da se može naći u Ulici vladike Nikolaja Velimirovića na štandu "Srpskih zveri" po povoljnoj ceni od 420 dindži (u redovnoj prodaji je bogami više od 560).
I neke nevladine organizacije i sporadični izdavači kao što su Kornet, Plato, Laguna, Rende, Otvorena knjiga i slični, takođe su preuzeli na sebe teret prodavanja ove glupe knjige. Pa izvol'te.
Treba napomenuti da se drugo izdanje "Leposave" razlikuje od prvog po tome što je manji broj slovnih grešaka ispravljen i što su neke rečenice izbačene a druge dodate. Ko pronađe 12 razlika, dobija i besplatan primerak knjige.
Jebe me ovo vreme. Do pre samo deset dana je bilo leto, a onda smo odmah uleteli u zimu. Kako čovek da ne bude sjeban i depresivan?
Na raskrsnici kod Američkog kulturnog centra, baš ko za inat tamo gde uvek ima najviše murije, orangutana i dobermana, dok sam čekala da pređem ulicu, nesvesno sam izvadila ruku iz džepa i počešala se po nosu.
Psi su odmah zalajali i dva orangutana su me odmah opkolila i gurnuli mi pneumatski blender u bubreg. Pravo u policiju u Nataše Kandić.
Kod inspektora Aligrudića, ni manje ni više. Sjebala sam se totalno. Otkako je SPS ponovo preuzeo policiju, represija je normalno sve veća i gde baš sad da se počešem po nosu?! Koja sam seljanka, sad ima da me izmaltretiraju ko malo dete.
- Leposava Crvić? - pita Voja Aligrudić ko da ne zna. A pored njega sede još dvojica kretena i svi gledaju u ekran pjutera.
- Da.
Smeškaju se.
- Znači, Divna Peškir, a?
Prc u isprdak! Kako znaju? To je naša dilerka kajmaka. Na koju foru znaju za nju kad uvek menjamo i vreme i mesto sastanka, a dogovaramo se isključivo šifrovano preko komunikatora?
- Šta s njom?
- Pa mislim... Kajmak, ovo-ono, a? Može ti se, jebe ti se, ti si Loptopešakinja? Narodni heroj, boli te cupi, a?
- Mislite kajmak? Pa da, kupila sam par puta... jebiga.
- Leposavice, Leposavice! Jel znaš koja je kazna za posedovanje 100 grama kajmaka?
- Mislim da znam.
- Slušaj, nećemo sad da te diramo. Dići će se frka u štampi, znamo da na gajbi imaš bar pola kile svežeg sjeničkog kajmaka. To odmah da doneseš u policiju da spalimo.
- Dobro.
- Nego.... hm... gle, gle! A šta ćemo s ovim malinama i sokovima?
- Kakvim malinama i sokovima? O čemu sad pričate?
- Ej bre, ne pravi se blesava. Mi sve znamo. Sad mi reci da ne poznaješ Aleksandra Belčevića!
A u tri lepe! Belčević je naš diler domaćih sokova i svežeg voća i povrća. Baš juče nam je doneo tri kila pravog paradajza. Ima da zaglavim bar dve godine pranja PPG kabina!
- Kako vi sve to znate?
- Alo mala! Ko koga ovde ispituje? A, opa! I Goran Kostrović je tu, a gde je Laki tu su i kobaje i ćevapi! Hoćemo da donesemo taj paradajz i mesište ili ćemo na pranje PPG-a?
- Donećemo paradajz i meso.
- Dobro dete. Imaš sreće što čaršija zna za tebe i što ti Mocart čuva leđa. Nego, vidim da gotiviš pozu 54... Hm? - i cerekaju se sva trojica.
- Pa ono... - ne znam šta da kažem. Jebem li ih, otkud sve to znaju? Ovo znaju samo Dimitrije i Galina, nisu me valjda druknuli za takvu glupost.
- A jel bi radila malo s nama pedeset četvorku, onako malo grupno, a?
E sad sam stvarno najebala. Ako ove tri životinje navale na mene ne verujem da ću preživeti.
- Dajte, ljudi, nemate pravo na to.
- He, he! Ti ćeš da nam kažeš na šta imamo pravo! Slušaj bre mala. Znamo bre koliko si puta prdnula prošle nedelje, znamo kakve gaće trenutno nosiš, znamo koji sapun kriješ u rancu, znamo koje uloške koristiš, znamo bre sve o tebi. Ali nećemo ti ništa. Dobićeš smeđu traku na tri nedelje i to je sve. I da doneseš kajmak, pravi paradajz, sedam litara soka, ćevapčiće, sarme i kiš loren i sve ostale zabranjene stvari koje nabavljaš. Gubi se smesta! Za sat vremena da si sve to donela.
Stave mi smeđu traku oko ramena, puste me napolje. Trčim kući.
Zatičem kevu kako jede kajmak.
- Stani! - proderem se.
- Šta bi, dete?
- Uhvatili su nas!
- Ko bre?
- Pa kerovi, jebote, neko nas je druknuo i za kajmak i za paradaz i za sve!
- I šta sad?
- Ništa, moram sve da nosim u policiju na spaljivanje.
- Zar i ćevape!?
- I ćevape!
- Pa šta ćemo da jedemo, crno dete? Upropastila si nas!
- Pa šta sam kriva? Samo sam se počešala po nosu na pešačkom...
- Počešala si se po nosu! Kravo jedna! Idiotkinjo! Pa kako možeš?!
- Ma daj, kevo, pusti me. Kao da mi ovi idioti nisu dovoljno izvređali. Ajde pakujemo to i nosimo u policiju.
- Ali to znači da ćemo morati da jedemo u МекДоналдсу i Кентаки Фрајд Чикну! Neću moći to da izdržim više!
- Kao i svi, mama... Moraćeš.
Žive smo se isteglile. Ulazimo kod inspektora Voje Aligrudića. U toku je ispitivanje neke druge devojke. Ista ona dvojica iza ekrana sede i cerekaju se.
- Stavite sve to u ovu korpu - pokazuje nam hladnokrvno inspektor, a korpa prepuna svakakvih drangulija. Ko da mi ne znamo ko će da omasti brk... Ali jebiga, šta da se radi?
- Možete da idete. Nego, gospođo, jeste znali da vaša ćerka voli da zamišlja da liže pičku dok je krešu od pozadi?
- Svinjo! - dobacila sam mu i izletela napolje. Keva za mnom.
- Stvarno je bezobrazan. Zašto je to rekao? Jel to istina?
- Pa drot, pusti ga! Iživljava se.
- A jel istina?
- Istina je, pa šta?
- A jel znaš da i ja to volim?
- Stvarno? Mora biti da je nasledno... Ajd palimo gajbi.
Dolazim kući, sedam za komp da se smirim. Pogledam mail. Poruka sa Facebooka na vrhu. Kaže: Vojislav Aligrudić sent you a message.
A u poruci: "Jebiga, Leposava, pišeš sopstveni dosije a onda se pitaš kako sve znamo. Sad je kasno. Možeš i mene da staviš među prijatelje. I ja volim pedeset četvorku ;)"
Лепосава, извини али морам да ти кажем. Баш си сељанка! Каква репресија !? Па ти не схваташ да је СПС херој евроатлантских интеграција, то су људи који нас воде у бољу будућност, у све оно о чему си ти одувек сањала! Пих! Баш си сељанка.
# Пешкир-жено, не разумем те ништа. #Bрапче, ја сам љанка па сам љанка, око тога нема никаве дискусије. Ништа ми ново ниси рекао и јеботе, види како ми добро иде ћирилица! Блогтау има да одлепи кад и ако види... #Бложетау, где си?
Skidaj taj kajmak kako valja. Vidiš koja je frka. Ladno murija za mladenovački kajmak tripuje da je sjenički. Učini nešto konstruktivno za svoju opštinu!
Promocijom romana Leposava Pavla Ćosića, završene treće po redu Letnje duhovne večeri.
U okviru Letnjih dana kulture, a u organizaciji čačanskog ogranka Srpskog sabora Dveri i PNHZ Sveti đakon Avakum i iguman Pajsije, tokom jula i avugsta održane su treće po redu Letnje duhovne večeri koje su Čačani mogli da prate svake nedelje u dvorištu Narodnog muzeja ili, kad je kiša, u Parohijskom domu čačanske crkve.
Svašta se tu moglo čuti tokom dva meseca, od priče o propasti Zapada do alternativne metode u lečenju narkomana, Batinom koja je iz raja izašla, do toga da našim životima vladaju nevladine organizacije. Bilo je, naravno, i drugačijih, zanimljivijih i suvislijih sadržaja, poput večeri posvećene sećanju na stradanje carske porodice Romanovih, ali i večeri posvećene jednom intrigantnom romanu kakav je Leposava Pavla Ćosića.
U nedelju, 24. avgusta, u prepunom Parohijskom domu čačanske crkve, predstavljen je jedan od najznačajnijih srpskih romana prošlogodišnje produkcije Leposava Pavla Ćosića. Nedavno se iz štampe pojavilo i drugo izdanje izdavačke kuće Kornet.
Na promociji knjige, pored autora, govorili su Saša Gajić novinar Nove srpske političke misli, saradnik ovog časopisa Branko Radun i dr Slobodan Antonić profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i politički analitičar.
Roman Leposava uspeo je da uđe i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, a njegov autor Pavla Ćosić poznat je Čačanima i po radu u umetničkoj grupi Ilegalni poslastičari koja se ovdašnjoj kulturnoj javnosti predstavila svojim performansom na prošlogodišnjem Prolećnom analu održanom u okviru Disovog proleća.
Pavle Ćosić je rođen 1967. godine u Beogradu, lingvista je po obrazovanju i autor je veoma zanimljivog i cenjenog Rečnika sinonima. Do sada se istakao radovima o žargonu, vezama srpskih i hrvatskih dijalekata, leksikološkim studijama i problemima u nastavi srpskog jezika. Radio je i kao novinar i kolumnista Radija B92, Naše Borbe, Dnevnog telegrafa, Iks zabave, itd. Sve to dovoljno govori da je autor romana Leposava autentični predstavnik alternativne i avangardne sprske umetnosti, ali to mu do sad nije obezbedilo neku veću pažnju u srpskoj kulturnoj javnosti. Veći prodor napravio je svojim futurističkim romanom Leposava, gde autor zamišlja Beograd u 2084. godini, a sve misleći i promišljajući o vremenu u kome živi.
Ukratko, radnja romana Leposava se odvija u drugoj polovini 21. veka, kada je na vlasti Nevlada. Za putovanja su potrebne nekrštenice, a jedan od najvećih prekršaja novog doba koji se najstrožije kažnjava je da nosite pocepane i prljave gaće. Srbija je opasana sanitarnim kordonom, a posle više civilizovanja iz vazduha, koja su usledila zbog neispunjavanja evropskih standarda, u Beogradu nastaje sukob između udruženja vozača i taksista i udruženja pešaka. Najbezbednije je ako grad prelećete na specijalnim loptama. Taksisti su zli momci koji imaju pravo da u(b)iju svakog ko prelazi ulicu mimo pešačkog prelaza, a ovakve naume pešaka onemogućava policija i dobermani raspoređeni duž ulica. Naravno, Ćosić nije zastrašujući i preozbiljan poput Orvela, već lucidni nastavljač srpske satire, čiji su najbolji i najautentičniji predstavnici bili Jovan Sterija Popović i Radoje Domanović.
Roman Leposava može pre svega da vas dobro zabavi i nasmeje, ne samo na kraju leta, već tokom godine kad god otvorite ovu knjigu, a jedina opasnost koja vreba ovu knjigu je, da nikako ne sme da postane bilo čiji ideološki Brevijar.
Naravno da organizatori promocije pokušavaju da naglase onu stranu knjige koja vidi opasnost u političkoj korektnosti savremenog društva. i preteranom uticaju nevladinih organizacija i onih političkih stranaka koje žele da ubede građane da Evropska unija nema alternativu.
Ipak, Pavle Ćosić je oprezniji i promišljeniji od svojih promotera. On naravno ne zaobilazi sve opasnosti i iskušenja doba u kome živimo, ali ih ipak propušta kroz svoje ironično sito. On želi ipak da zabavi svog čitaoca, a ne da ga uplaši i pretvori u poniznog roba kome će svojim delom uliti u glavu šta i kako da radi i kako da misli.
Saša Gajić kaže za Ćosića da je on predstavnik urbane alternativne populacije, a da se svojim čitaocima obraća subverzivnim satiričnim humorom. Gajić Ćosića smatra najboljim naslednikom Sterije, Domanovića i Duška Kovačevića, i tvrdi da se naša stvarnost ne razlikuje od onog što piše u romanu.
Za Branka Raduna, Leposava je subverzivna priča koja na moderan način ruši dominantnu paradigmu u Srbiji, da je cilj i smisao Srbije u evro-integracijama.
Radun ukazuje da mladi ljudi u romanu Leposava sanjaju o tome da se dočepaju Bugarske, obećane zemlje. Po njegovim rečima, Srbija izgleda drugačije iz kruga “dvojke”, a predstavnici ovog mišljenja ne mare mnogo za ostatak Srbije.
Branko Radun je ustvrdio da je humor najznačajniji proizvod srpskog duha, ali i da je srpska budućnost prilično mračna.
Slobodan Antonić u svom izlaganju nije propustio da pomene Teofila Pančića, za koga je rekao da je u ovoj knjizi osetio ideološku opasnost.
Slobodan Antonić kazao je da je deo elite shvatio vrednost ove knjige, ali da nisu bili u stanju da je podrže.
Jedna od glavnih karakteristika vremena i društva u kome živimo, po Slobodanu Antoniću, je kriza nacionalne elite. On tvrdi da smo izgubili samopouzdanje, a prvo polje nacionalne samosvojnosti je svakako nacionalno samopouzdanje. On se isto tako upitao šta je to što treba očuvati u nacionalnom identitetu, kao i to da je osobeni srpski fenomen samo mržnja, koja se prevazilazi znanjem, koje Antonić vidi kao moćnu stvar i da nam ono pomaže u razumevanju struktura koje nam rade o glavi.
Za autora roman Leposava, prikazuje negativnu utopiju i da je u romanu sve isto u budućnosti kao što je danas, samo malo preterano. Upravo je smešno to što je sve isto. “Savez nevladinih organizacija na vlasti je delovao nerealno u trenutku kad sam pisao roman, ali je danas vrlo realan. Mi danas imamo nevladu u Vladi”, kaže Ćosić. “Ne mislim da će se svet iz Leposave ostvariti, samo sam hteo da kažem da to može da se desi. Sve vreme u romanu progrejava optimizam”.
Na kraju recimo i to da je neko od prisutnih pomenuo da je jedna od najvažnijih samosvojnosti svakog naroda jezik i pismo, ali je zanimljivo bilo gledati autora u situaciji kada ga je neko od prisutnih pitao “a zašto, kad je to tako, on piše latinicom?”. Zbunjenost autora i nemoć da na ovo pitanje odgovori na pravi način ukazuje na to da je u današnje vreme sasvim legitimno potražiti logistiku za promociju svog dela i na onoj strani kojoj gotovo ni po čemu ne pripadate, ali koja vam je od koristi jer omogućuje bolju prodaju vaše knjige. Postoji opasnost da tako budete iskorišćeni i zloupotrebljeni, pa kad niste potrebni više dnevnoj politici, ostajete sami suočeni sa pitanjem “a šta sa sobom?”.
Sviđa mi se ovaj tekst. Nekako stavlja stvari na svoje mesto, mada mi se ne sviđa što je zlonameran prema Antoniću koji je bio više nego dobroćudan i korektan na promociji. Na kraju, pitanje o latinici mi niko nije postavio tokom promocije, ali svejedno, imao sam spreman odgovor koji i dalje stoji: Roman je objavljen latinicom vrlo svesno jer se obraća pre svega ljudima koji ćirilicu smatraju nazadnim i nacionalističkim pismom. To sam odgovorio i tom prilikom.
Čemu toliko potezanje tog pitanja ćirilice, nije mi jasno? Mislim da je to jedno neumesno i bespotrebno zapažanje. Zasto ljudi misle da se protiv ekstrema treba boriti ekstremom?
To je upućeno onom ko je to pitanje potegnuo. Meni je u startu bilo svejedno da li je Leposava latinična ili ćirilična. Oba pisma su srpska, ali je za ovu priliku bilo zgodnije da knjiga izadje latinicom, ne samo zbog razloga koje gore navodim, nego i zbog onih koji ne umeju da čitaju ćirilicu. Roman je odlično prošao i u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni zbog svog antiglobalizma. Da je bio objavljen ćirilicom, njima bi to zadovoljstvo uglavnom bilo uskraćeno.
Павлец, пусти пацере, јесте да чланак добрим делом ставља ствари на своје место, али мале ограде ипак морају да постоје. Фрка је од идеолошке полиције. Ма, смешно. И да, не дај боже, да Антонића не поткачимо (узгред далеко од тога да се слажем баш свим његовим ставовима). смешно. Идем да спавам, одавно је требало.
Сав труд невеликог али вредног броја српских интелектуалаца, удружења и политичара у раскринкавању антидржавног деловања одређеног дела невладиног сектора у Србији у последњих 15 година – ништаван је и узалудан према само једном уметничком делу које је разголитило „царево ново одело“ и на бриљантан књижевни начин обрадило тему „Србије међу НВО“. Још једном се показало да је велика уметност много успешнија од било које врсте интелектуалног и другог јавног говора.
Са чистим гаћама у Европу
Србија друге половине 21. века. На власти је Невлада, своје улице у Београду имају Веран Матић и Наташа Кандић, за путовање су потребне некрштенице, а једина телевизија је Б92, која се гледа на свим каналима. Око Србије је опасан санитарни кордон, после више цивилизовања из ваздуха, која су уследила због неиспуњавања европских стандарда. Једини извор правих информација је Контранет. Као у неком српском „матриксу“, ван система живе борци против ове „невладине реалности“, са карактеристичним устаничким називима: „сармаши“, „кајмакчионисти“, „натуранти“…
У граду траје сукоб између удружења возача и таксиста, са једне стране, и удружења пешака, са друге стране. Таксисти имају право да убију свакога ко прелази улицу мимо пешачког прелаза, а овакве науме пешака онемогућавају и полицајци и добермани распоређени дужином улице.
Забрањено је чешање на јавним местима. Припадници националних мањина су „равноправни индоевропски грађани југоисточно-азијског порекла“ и имају право на социјалне доприносе и два телохранитеља, за разлику од немањинског народа. У школи се учи „Историја грађанског покрета“ и учествује у квизовима типа „Стазама европске заједнице“. Као услов за излазак на испит, али и као неопходно знање на радном месту за случај да Европска комисија дође у контролу, потребно је познавати следећу обавезну сентенцу: „Нову српску фашистичку мисао треба потпуно игнорисати. То је група националистичких и мафијашких апологета и квазианалитичара, пропалих новинара и интелектуалаца у покушају“.
Неколико пута дневно обавезно је на звук сирене прекинути сваки посао и отрчати до најближе ППГ кабине, ради одржавања личне хигијене. За поцепане или прљаве гаће, посебна инспекцијска служба, која у редовним и ванредним терминима на лицу места врши увид у хигијенско стање грађана, може да изрекне одговарајуће казне, у зависности од степена прљавости. Тако је и отац главне јунакиње једнога дана на послу откривен са прљавим и поцепаним гаћама трећег степена, због чега је уследила казна да цела породица мора две недеље да носи смеђу траку, да је обавезан да учествује у квизу „Милионер“ и напише писмени састав на тему „Чистих гаћа у Европу“. Ради илустрације духовитог стила целог романа ево одломка из овог реферата под називом „Мој допринос изградњи друштва неупрљаних гаћа“: „Европа је земља блиставо чистих гаћа, а не као код нас. Код нас многи људи носе и поцепане и прљаве гаће. Ја сам један од њих и стидим се због тога. Не радим то стално, али десило ми се једном… Драго ми је што су ме полицајци вређали, понижавали и тукли пред мојом фамилијом. То ми је била најбоља лекција. Заслужио сам и више од тога и хвала и њима и законима на милосрђу, разумевању и политичкој коректности… Као родитељ и као људско биће, с тугом пратим збивања у нашој земљи. Кад су јуче на Б92 јавили да и даље заузимамо неславно прво место по броју прљавих гаћа, одвезаних пертли, словних грешака и окрњених тањира, језа ме обузела и интензивно се стидим што сам припадник овог народа… Џорџ Буш III је мудро зборио да су гаће огледало човекове савести…“.
У Србији будућности и даље трају „преговори о стицању услова за приближавање разговорима о смањењу критичког надзора и ублаживању визног режима“. Ниједан грађанин Србије не може изаћи из земље ако је потомак Вука или Радована Караџића. Ево само дела из огромног списка који садржи све шта је потребно приложити приликом предаје захтева за добијање визе, коју је иначе немогуће добити. Ту су на пример:
– захтев за визу у 28 примерака
– фотографија кревета у коме ћете спавати у иностранству
– ковертирани пасворди за сву личну електронску преписку
– фотографије са венчања
– поклон амбасади за труд и разумевање, итд.
Устанак лоптопешака
Главна јунакиња Лепосава Црвић студира политичку коректност, верује у владајућу идеологију и идеал јој је да емигрира у Бугарску. Њен момак, необични проналазач Димитрије, прави летећу лопту помоћу које може да се прескочи улица и тако избегне обавезни пешачки прелаз. Притом лоптопешаци, како су их назвали, бацају сенку возачима аутомобила због које ови морају нагло да коче и тако их збуњују и нервирају. Овај проналазак изазива нови рат између удружења таксиста и удружења пешака, држава у лоптопешацима види оне који би на овај начин могли да прескоче и државну границу и проглашава их за терористичко-фашистичку организацију. Против њих креће медијска и полицијска хајка: „Разуларени пешаци затровани пешачком антиглобалистичком идеологијом и уз помоћ националистичко-великосрпске, поданичке Терористичке организације пешака, уз традиционалне четничке симболе, побили су на стотине наших недужних грађана… Лепосава Црвић, озлоглашена нацистоидно ретроградна вештица клерикалне прошлости, од раније позната органима гоњења по својим одвратним нехигијенским преступима, носилац смеђе траке четврти дан, једна је од вођа ове помахнитале фашистичке скупине…“.
Цело друштво лоптопешака мора да бежи у илегалу, а потом и „у шуму“ ван Београда, где се упознаје са вођама покрета отпора, који располажу тајним оружјем против напада из ваздуха. Представници Црвеног крста, неке врсте Светске владе, киднапују вође лоптопешака, јер желе да дођу до оба проналаска који могу да направе велики проблем за светски систем, док истовремено прете новим цивилизовањем и демократизацијом Србије.
Како је ова модерна „дружина прстена“ успела да се избори са свим изазовима знају они који су, сигурни смо у једном даху, прочитали овај роман, а осталима нећемо да покваримо радост ове неизвесности. Рећи ћемо само толико да се у завршном чину романа појављује и васкрсли Моцарт, који изговара неку врсту поруке целог романа: „Желим само да вам кажем да треба да знате да будућност није обавеза“.
Роман „Лепосава“ Павла Ћосића, иначе нашег угледног лингвисте, лектора и аутора „Речника синонима“, представља нови луцидни креативни домет необичне уметничке групе под називом „Илегални посластичари“ из Београда, у чијој новопокренутој издавачкој кући „Корнет“ се ова књига и појавила. Познати по измишљању и пласирању лажних вести, прављењу необичних културних догађаја по кафанама и другим алтернативним просторима, као и по „Ћошку Марка Краљевића“, који су после Београда недавно поставили и у Шангају, у оквиру културних програма Олимпијских игара у Кини, ови савремени српски културолошки ускоци и хајдуци плене својом креативношћу и духовном свежином.
Оно што је Орвелова „1984“ за историју светске књижевности 20. века, то је роман Павла Ћосића „Лепосава“ за савремену српску књижевност: прекретничко дело антиутопијског књижевног жанра.
Аутор је главни и одговорни уредник часописа Двери српске.
Da, za licne, ali sta je bilo sa pasosima? Tu nista, hvalisava gospodo, niste uradili. Niko gradjane ove drzave nije konsultovao da li zele biometrijski pasos. Ali, niste ni vi, tzv. srpski ne-vladin sektor. I zasto mislite da se vi jedini borite protiv posasti novog svetskog poretka?
Ako smem da napomenem, ovo nije književna kritika nego tekst o ličnim kartama, a roman je uzet kao predložaka tako da je prepričavanje bilo neminovno. #antibljoger, otkud ti ideja da smo jedini koji se bore protiv te posasti? Gde to pise?
@Pavle, otkud mi ideja? Pa evo, pogledaj i sam poslednji pasus:
...а о новом покушају угрожавања приватности оглашава се једино Српска православна црква и српски део невладиног сектора, као и пре две године?
Нема нам друге: поново морамо да покренемо све слободољубиве појединце и организације у Србији у један фронт за одбрану људских права и приватности грађана, као што смо то учинили када смо током 2006. године довели у питање Закон о новој личној карти и изборили се за Владину уредбу којом је чип постао необавезан. Тада смо показали друштвену снагу српског невладиног сектора и...
Sta su oni to izborili kada nisu izborili da imamo normalne pasose? Sta kao pravoslavce briga za putovanja, pa kao njima je samo licna bitna?
#Antibljeger, u pravu si. To je dosta jednostrana ocena, ali je ujedno i kontradiktorna, jer vec ja nemam nikakve veze sa pobrojanima sa spiska. Isto koliko i ti...
Znam da nemas, ali oni tvoj roman sada npr. upotrebljavaju da svoje akcije istaknu i pohvale, zato sto su procenili da je roman dovoljno provokativan za ono o cemu bi i oni da guslaju. Ne interesuje njih da malo dublje udju u neke stvari, da se pomuce da sagledaju, ili makar da ne deluju u tradicionalnom predvidivom duhu, itd, nego bi i oni samo malo vise svog parceta medijskog prostora, svoje parcence dzigerice. Sa druge strane, tebi, cim si ovo okacio, ne smeta da u stvari bilo ko o tvojoj knjizi pise dokle god je to - pisanje o tvojoj knjizi.
Ono sto je jos zaista problem, a koji niko nece resiti to su prinudne mere koje ce stupiti na kraju godine. Da podsetim, one se sastoje iz toga da cemo MORATI SVI da predjemo na biometrijske pasose. Ko ce za to da se u ime naroda pobuni?
#antibljoger, pre svega, a to si mogla primetiti, ja na ovaj blog kačim sve što se pojavi u vezi s Leposavom. Oko toga nema dileme i ne vršim nikakav odabir niti se određujem prema tekstovima. Uostalom, stavio sam i Teofilov tekst u kojem me otvoreno naziva fašistom. Iskreno, smeta mi i ova zloupotreba, ali mnogo manje nego da me neko naziva fašistom, naročito ako ukazuje na neke mnogo velike anomalije koje, kako vidim, primećuješ i ti koliko i autor teksta. A što se tiče zloupotrebe Leposave, slobodno je i ti zloupotrebljavaj. Ona tome i služi.
Što ti smeta da te Teofil nazove fašistom? Pa ključna taktika je etiketranje. Kad to ukapiraš, sve ide lakše. Nije to zbog njega kao njega ili tebe kao tebe, vec je to oproban princip evro-antlantski orijentisanih subjekata.
DSS propaganda pisete u krug samo o sebi, http://www.nspm.org.yu/ ekipa .Zasto niste otvorili mirror RTS? Pravi se uvek budala i za to ces biti placen. Jadna je ovo zemlja dok razni Pavleci postoje.
Ne, jadna je ovo zemlja dokle razni indoktrinirani anonimni eldepeovci postoje. Uvek ste anonimni jer ste kukavice i snobovi. Nismo napravili Mirror RTS zato što na RTS-u komentari nisu cenzurisani, svako može da napiše šta misli i da to automatski izađe na sajtu. B92 je bastion jednoumlja i praktično je glasilo amerilčke fašističke vlade. Zato smo postavili Mirror B92. Zato što smo zagriženi antifašisti.
NSPM, Zveri... jedva cekam da se oglasi i Đon Obraz, te da svoju pozitivnu recenziju doda i Firer Davidovic. I treba. Sve su to najzagrizeniji antifašisti.
Bio i ovaj Boško sinoć na mitingu, pričao nešto, mislim da Leposavu nije pominjao, ali se jasno videlo da je čovek antifašista, kao i svi ostali... Ja ću da napravim Mirror Politika, zato što sam okoreli fašista.
Dobro, ako nisi eldepeovac onda si pomoćnik Nataše Kandić ili si Ivan Tobić koji sedi u susednoj sobi i zajebava... Isti qratz. Ovo je knjiga o vama i razumem zašto se vređate. Istina uvek jako boli.
i dobro, a zašto misliš da pavlec ili na primer ja imamo ikakve veze sa tom "jakom ekipom"? ah, da, rekli su ti tako u peščaniku. a sve što tamo kažu je apsolutna istina. kao što već jednom rekoh, ravno neprikosnovenosti odluka vaseljenskih sabora.
#Vrapče, prosto ne vredi. mnogo su indoktrinirani i iskompleksirani. mi se trudimo da im objasnimo u koliko su se pogubnu ekipu po same sebe upleli, ali svejedno, oni će i dalje i uvek da teraju priču da je svako američko bombardovanje OK. Čak i kad im neka američka bomba padne u dvorište. Nažalost, Srbija je toliko specifičan slučaj da zbog toga mogu da nas etiketiraju kao radikale, obrazovce, grobare itd, ali mi ćemo bar biti toliko fer da mi njih ne etiketiramo kao naciste, bez obzira što to u krajnjoj konsekvenci objektivno jesu. Mrze do bola one koji im nisu ravni po klasi i statusu, pobili bi sve koji ne misle kao oni, otvoreno govore o linču neistomišljenika, spalili bi svu literaturu koja je nepodobna i tako redom.... Ipak, oni su prosto samo isfrustrirani snobovi, razmažena i pogubljena deca (slična onoj koja razbija Beograd iz čiste obesti i neiživljenosti). Osim toga, verovatno nemaju dovoljno svesti da shvate da blještavost B92 Velikog brata i ostalih sranja nije nužno odraz sreće i radosti. A kamoli prosvećenosti... U krajnjem, normalno je da u svakom društvu, pa tako i u srpskom, bude bar 10 procenata veoma glupih ljudi. 4,7 obrazovaca i 5,3 eldepeovaca - dokaz je da je srpski narod strašno normalan.
Војводина је самостална европска регија, која још није ушла у Европску Унију, јер је изненада, као кад за сутра планирате сунце, а падне киша, Европска Унија унаточ свим прогнозама обуставила пријем нових чланица иако и даље подржава евроинтеграције. Иако више нема пријема у ЕУ неке државе или регије бивших држава добијају "статус преткандидата који ће бити примљен у статус кандидата ако икада буде пријема нових чланова". Овај почасни статус је Војводина заслужила јер је више европски оријентирана од многих држава и регија Европске Уније. За то се морало изборити великим прегнућем целе еврорегије. Томе су нарочито заслужни првоактивни чланови невладине владе еврорегије Војводине на челу са "Хелсиншким Збором" који је заправо једина институција из суседне државе "Круг Двојке" којој се толерише да се меша у унутарње ствари неовисне Војводине.